(…) U Beču su znači i danas u velikoj meri zastupljeni proizvodi od svinjskog mesa u svim varijantama, među kojima je pored kobasica najomiljeniji Leberkäse (Leberkeze). Iako se zove “jetreni sir”, Leberkeze nema veze ni sa jetrom ni sa sirom, osim ako je njime punjen, što takođe postoji. Miris tog čudnog produkta je toliko penetrantan da ima nemalo ljudi koji ga jedva izdržavaju. Ali mnogo su i dalje brojniji oni koji ga s užitkom jedu gde stignu, kao i pizzu, nudle od Kineza i „Extrawurstsemmel“ (zemička s jedom vrstom parizera). Sva ta jela “mirišu” ponajviše na beli luk i različite prelive i dodatke. Bečlije vole da jedu „domaćinski”. U najvažnije masne gradske specijalitete o kojima bi trebalo nešto da saznate spadaju: „Beuschel“ (iznutrice, uglavnom svinjska pluća s dodacima), različito punjene knedle, „Blunzeng´röstl“ (pržena krvavica s krompirom), komadi crnog hleba s “premazom” od kajgane i pržene slanine (mit Eierspeise und Speck belegte Brote) i slično. Bečlije su posebno ponosne na svoja „jela od brašna“ (u bukvalnom prevodu, inače slatkiše/Mehlspeisen). U poslastice koje se spremaju bez svinjetine spadaju: Sachertorte (slavna torta nazvana po skupom hotelu u kojem je pronađena), “Kaiserschmarr`n” (cepkane palačinke od belanca izmešane s marmeladom od šljiva, navodno omiljeno jelo austrijskog cara Franje Josifa), “Apfelstrud`l in Vanillesauce” (štrudla od jabuka u – obično toplom – sosu od vanile) i „Mohr im Hemd“ („Crnac u košulji“: kolač od čokolade sa šlagom). Mahlzeit!
(…)
