(…) Uopštavanja su prisutna i kada je reč o ostalim grupama doseljenika. Bečlije nemaju ni volje ni vremena da lično proveravaju da li ono u šta veruju ima veze s realnošću. Najbolje mišljenje imaju o onima čije su zemlje nekada pripadale Carstvu, ali kojih je danas najmanje: Mađarima, Česima i Slovacima. O Slovencima ne misle, jer ih u Beču skoro nema. Hrvate dugo nisu razlikovali od nekadašnjih Jugoslovena, ali ih s njima vezuje katolička tradicija i istorija, pa su i njima principijelno skloniji nego ostalima. A mnogi imaju i kuće na Jadranu. Hrvati imaju, dakle, dobre šanse da ih Bečlije „vole“ bez prevelike zadrške, ali bi za uzvrat trebalo bar polovično da znaju nemački, da hvale svoju obalu i vina i po mogućnosti dobro igraju nogomet. Bosance su Bečlije za vreme rata sažaljevale kao izbeglice, a s vremenom su počeli da im se dive, jer su ekspres brzo naučili nemački i uspeli dobro da se prilagode (odnosno učine neprimetnima). Tako je to sa svima koji nemaju gde da se vrate ako bi to jednom poželeli. Divljenje je u međuvremenu zamenila izvesna skepsa, jer su deca bosanskog porekla počela sve češće da se upisuju u gimnazije, a ispostavilo se i da su za tipične auslendere nedopustivo visoko obrazovani. Srbi su manje omiljeni. Bečlije ih u najboljem slučaju cene, ali kao tradicionalne gastarbajtere, tako da i pola veka posle početka doseljavanja mogu da ih zamisle samo kao pomoćnu radnu snagu po kuhinjama, hausbezorgere, čistačice i zanatlije svih vrsta. To su za većinu onih iz prve generacije bila uobičajena zanimanja, tako da se nešto drugo ne očekuje ni od njihove dece i unuka. Srbi bi verovatno uživali nešto više simpatija kada Srbija iz istorijskih razloga ne bi imala prilično loš ugled. Neću sada da pomnjem Franca Ferdinanda i Gavrila. (…)
