(…) Personal svake bolnice i brojnih domova za stare sastoji se uglavnom od stranaca i tu ćete i vi uvek relativno lako naći posao. U službama za negu kod kuće rade takođe skoro samo stranci. Deca starih ljudi kao kućne pomoćnice i negovateljice svojih roditelja angažuju skoro samo strankinje, jer su jedino su one spremne da s njihovim roditeljima za relativno malo para provode zaista mnogo vremena i da obavljaju sve neprijatne delatnosti. Ali nemojte sada da mislite da penzioneri zbog toga više vole strance, jer i oni i te kako prave razliku između korisnih, marljivih i ćutljivih s jedne, i onih druge, neomiljene vere, koji nameravaju da grad preplave svojom nebrojenom djecom. Ne pomaže, dakle, nikakva argumentacija o budućoj koristi koju oni možda donose za negu njihove dece, kada budu i sama ostarila i bude im trebala nega. Većina razmišlja otprilike na sledeći način. Ja sam svoje pošteno odradila. Uskoro ću da sklopim oči tako da me se ne tiče ko će za trideset godina plaćati porez i osiguravati penzije moje dece i negovati ih kada budu stari. Vrlo mi je, međutim, važno kako će u budućnosti izgledati moj grad. Za mene je, kao za dobru katolkinju od devedeset godina presudno da li će u Beču posle moje smrti nad mojim potomcima vladati muslimani. I tako dalje. Stari ljudi nisu, dakle, preterano razumni i s tim morate naučiti da živite. Nemojte nikada smetnuti s uma da oni kao velika disciplinovana grupa birača u odsudnoj meri utiču i na državnu, a posebno na gradsku politiku. (…)
