Knjiga o Beču za naše ovde i one tamo koji se spremaju ovamo. Za najnovije, ali i one postarije. Sve što ste oduvek želeli da saznate o gradu u kojem živite ili biste želeli da u njemu živite. Osim opisa istorije i znamenitosti. Beč danas i ništa drugo. O ostalom postoji mnogo materijala u internetu. Uživajte.
* naši = svi koji razumeju ovaj jezik
Ovu knjigu možete da kupite u papirnom izdanju norulespublishing.com, ali i kao ebook novinarnica.net.
Zašto volim Beč?
I zašto biste ga i vi mogli zavoleti?
(...) Iako nijedan bogati grad ne može da bude potpuno bezbedan, većina ljudi - među kojima sam i ja - najviše voli sopstveni život i želi sigurnost za svoju decu, zbog čega to posebno cene u Beču. Gradski žitelj koji ne pripada nekoj bandi i ne bavi se kriminalom može da bude skoro sto posto siguran da će se živ i zdrav vratiti kući, čak i ako se smuca po nekom ozloglašenom kraju. Takvi u Beču, međutim, ne postoje, bar u onom smislu u kojem su nam poznati iz svetskih metropola. Dešavaju se, naravno, prepadi na ulici, ali posledice nisu preterano strašne. Otet mobilni telefon i u gužvi ukradeni novčanik ili tašna uglavnom su sva neprijatna iznenađenja za većinu stanovnika i milione posetilaca Beča iz celog sveta. Ima tu i tamo psihičkih bolesnika na slobodi koji bez razloga napadnu prolaznike ili ih čak gurnu na šine metroa, ali se tako nešto desi možda jednom godišnje.(...)
Kojim strancima...?
...je dobro u Beču?
(...) Stranog turistu Beč oduševljava, a za to postoje dobri razlozi. Prelep je, a narečeni turista u njemu boravi toliko kratko da ne stigne da sazna bilo šta o drugim stranama života u nekadašnjoj carskoj prestonici, koje su ovde stalno nastanjenim strancima vrlo poznate. Turisti Beč doživljavaju kao mešavinu muzeja pod vedrim nebom i kulisa filmskog studija. Svuda se nađe nešto što mora da ih oduševi, bilo da se radi o impresivnoj arhitekturi, nadaleko poznatoj muzičkoj tradiciji ili tipičnim starinskim kafanama. Na maršruti su im skoro skoro samo raskošna zdanja i carske bašte, kroz koje ih vode da bi im se divili. U pauzi sede u nekom od staromodnih kafea iz turističkog vodiča, jedu preporučeni specijalitet (na primer Bečku šniclu ili tortu), piju opisani napitak (na primer melanž) i u predloženoj radnji kupuju neizostavne suvenire (na primer Mozart-kugle i Klimt-kišobrane i lepeze). (...)
POSPANOST
Strancima s juga, kojih je u Beču tradicionalno najviše, nije lako da shvate kako je moguće da se glavni grad jedne bogate industrijske zemlje toliko uporno opire ubrzanosti vremena, a istovremeno dopušta umereno napredovanje savremenosti (pogotovu ako ona povećava udobnost). Beč spava ne zatvarajući oči. Pospano posmatranje predstavlja možda najbolji izraz za to. Na osnovu broja neosvetljenih prozora, čovek stiče utisak da Bečlije vrlo rano idu u krevet. Uprkos tome mnoge - nažalost najčešće beznačajne - prekršaje, uvek neko vidi i prijavi policiji.
PRAVE BEČLIJE
(...)Omiljena izreka pravih Bečlija glasi: „Wir sind wir“ (na bečkom: "Mir san mir" a na našem “Mi smo mi”). A onda ste vi vi, mada to ne kažu. Oni pritom ne misle samo na današnje „mi“, već ono obuhvata i prethodne generacije. A to “mi” nameravaju što duže i da ostanu. Zato vi došljaci za mnoge Bečlije ostajete zauvek “vi”. Ali šta znači to bečko „mi“? Ko su danas prave Bečlije? Statistika pokazuje da je stanovništvo poslednjih decenija postalo previše raznovrsno da bi moglo da ilustruje tu tvrdnju. Originalne Bečlije s bečkim roditeljima, babama i dedama su sigurno najmalobrojnije. Iz kog veka, dakle, moraju da potiču i kakvo poreklo moraju da imaju da bi bili dostojni tog naziva? O tome se mišljenja razilaze.(...)
BEČKI JEZIK
(...)Hteo bih kratko da vam opišem svoje iskustvo s ovdašnjim jezikom. Iako sam pre dolaska u Beč vrlo dugo učio nemački, u prvo vreme sam imao utisak da se nalazim u Helsinkiju. Jezik koji su Bečlije koristile za mene je bio skoro potpuno nerazumljiv. U kontaktima s običnim narodom nisu pomagale nikakve molbe da sa mnom govore književni jezik, jer ga mnogi nisu znali ili to jednostavno nisu hteli. Tek pošto sam upoznao „više slojeve“, došao sam do zaključka da se u Beču govori i nemački.
Nemojte, dakle, da budete frustrirani ako i posle par kurseva i dalje malo razumete, odnosno možete „pravilno“ da kažete. Na takvim kursevima se predaje književni nemački, o kome većina Bečlija ili nema pojma ili ne može da ga podnese.(...)
BEČLIJE I STRANCI
(...)Bespogovorno i potpuno prilagođavanje stranaca domaćim običajima i načinu življenja (Anpassung) jedna je od najvećih želja većine žitelja Beča. Najglasnije ga zahtevaju oni koje nisu postigle mnogo u životu, a s nemačkim izgovorom i pravopisom imaju velike probleme. Rođene Bečlije u tom smislu i nisu toliko zagrižene kao oni koji su se u prvoj generaciji doselili iz provincije ili su im preci pre par generacija stigli iz neke od okolnih država. Među takvima je i mnoštvo naših, koji strastveno zastupaju tezu da je "čamac odavno pun" i da nam ne trebaju novi stranci, osim naših stalno sveže uvezenih snajki i zetova. Prilagođavanje doseljenika domaći sugrađani očekuju i zato što to odgovara njihovom osećaju za pravednost. Bečlije uvek navode same sebe kao uzor za ljude koji se u svakoj zemlji odmah i potpuno prilagođavaju prilikama i načinu života. S njihovog stanovišta su u pravu. Par puta godišnje putuju na odmore u turističke zemlje širom sveta, donose sa sobom dovoljno para i tamo ne rade ništa što bi na bilo koji način zasmetalo njihovim poslužiteljima, pružaocima raznovrsnih usluga i prostitutkama sumnjive starosti i oba pola. Pošto se, dakle, siti nahvale sopstvene spremnosti da se prilagode, onda zaključuju da to s punim pravom mogu da očekuju i od stranaca koji dolaze u njihovu rođenu kuću. (...)
PROŠLOST
(...)Građani Beča ne vole svoje u svetu poznate sugrađane, osim u slučaju onih koji su živeli pre dvesta-trista godina. Zigmund Frojd se, na primer, u narodu pominje relativno retko i s malo poštovanja. A umro je takoreći juče i grad je zadužio u velikoj meri. Beč je pacijente pomenutog naučnika toliko psihički poremetio da su stanovnicima ostalih gradova u zapadnom svetu decenijama služili kao primeri za razna psihička oboljenja. Nemojte, dakle, očekivati da će se Bečlijama ozariti lice dok se neki stranac ushićuje Frojdom! Sasvim je drugačija situacija s Mocartom ili Sisi, a ko je Sisi, moraćete sami da se raspitate. Drugi čovek koga se ovde sećaju s još mnogo manje simpatija, nije, doduše, bio Bečlija, ali je neko vreme ovde živeo i skupljao materijal za svoju knjigu „Mein Kampf“. Njegova najznačajnija epizoda sa žiteljima austrijske prestonice odigrala se 12. marta 1938. na Heldenplatzu, na kojem se okupilo pola grada da bi mu iskazalo svoju ljubav i poštovanje. To je, međutim, bilo u vreme kada ovde niko nije mogao ni da nasluti šta će se kasnije desiti. Hitleru je samo zato i pošlo za rukom da već prilikom svog prvog nastupa odmah podigne na noge nekoliko stotina hiljada naivnih ljudi. Kada su posle nekoliko godina svi bili prinuđeni da saznaju za stravične događaje, Bečlije su dokazale da su šampioni u potiskivanja neprijatnog. U gradu i dan-danas retko mogu da se nađu ljudi koji se pomenutih vremena i zbivanja sećaju onako kako su ona ostala u sećanju ostatku sveta. Ne samo zbog starosti. Šteta što je sve toliko zamršeno. Praznoverni sada mogu da pomisle da se grad s tako loše svarenom prošlošću teško može nadati dobrom. Možda su i u pravu. Privredni uspon je grad neverovatno transformisao, ali muke prošlosti su i dalje primetne i to kako u opštoj političkoj atmosferi tako i u umetnosti onih Austrijanaca za koje njihovi sunarodnici kažu da prljaju sopstveno gnezdo. A ima ih dosta. (...)
ŽIVOTINJE
Potičem iz grada u kojem je najveći broj pasa i mačaka do pre par decenija tumarao po ulicama, hraneći se oskudno i neredovno iz kontejnera za smeće. Zato na početku nisam mogao da se načudim što na bečkim ulicama nema nijedne mačke ni psa-lutalice. Kasnije sam shvatio da veliki broj stanovnika više voli svoje kućne ljubimce nego sugrađane. Bečlije sa životinjama već vrlo dugo žive pod istim krovom. Stranci koji su iz zemalja u kojima to nije običaj, silno se čude značajnoj ulozi pasa u životu Bečlija. Oni ih maze, ljube, razgovaraju s njima, brane ih od drugih ljudi, dele s njima ručak u restoranu… Iako je danas i kod nas situacija mnogo drugačija, ipak vam neće biti jednostavno kada shvatite da u Beču psi zaista smeju da se voze javnim prevozom. Znam i kako ćete se zgranuti kad vam se u metrou direktno pored nogu sruči neki pas od četrdeset kilogama koji - posebno posle kiše – ne miriše baš zanosno. Možete da zamislite kako je tek onima koji potiču iz zemalja u kojoj pse ne cene baš ni malo, gde ih se plaše kao đavola ili ih čak jedu! Ali pre ili kasnije ćete morati da se pomirite sa činjenicom da u javnom prostoru psi često imaju veća prava nego, na primer, deca!
ZEMLJACI I...
Bivše Jugoslavene i Turke u Beču čovek sreće na svakom božjem koraku. Sklapanjem brakova po geslu da je i za treću generaciju ovde rođenih ipak “najslađa jabuka iz svog dvorišta” ovamo neprestano stižu novi pripadnici tih naroda, Mnogi su tokom poslednjih decenija postali i i dalje postaju “Austrijanci”: jedni dodeljenim državljanstvom, a drugi preko “udržavljenih” roditelja ili supružnika. Udeo tih grupa u ukupnom stanovništvu je sve veći, tako da kao najnoviji stranci možete slobodno i njih da ubrajate u prave Bečlije. Pošto češće i ranije od takvih dobijaju decu, domaći stranci svake godine sačinjavaju sve veći deo gradskog stanovništva. Među njima ćete često sresti ljude koji među pravim Bečlijama važe za lažne Austrijance, a u svojim udruženjima i kafanama i dalje igraju uloge pravih stranaca. Građani današnjeg Beča su, kao što vidimo, sve više nekadašnji stranci, koji jednog dana postanu Austrijanci. To znači da i vi imate šansu da – ako i dalje bude išlo ovim tempom - za tri-četiri generacija postanete “pravi domaći”. Tada ćete vi drugim novim strancima pokazivati ko je gazda u kući.
BEČKA DECA
U Beču živi mnogo usamljenih ljudi koji se trude da po svaku cenu sačuvaju svoj mir i spremni su da se za njega bore. To znači da je apsolutno nepoželjan svaki oblik buke koju proizvode ljudi. Ipak ih najviše izbezumljuje kada buku prave deca stranaca. Razlozi za takve reakcije su raznoliki. Pored čežnje za mirom, izvesnu ulogu igraju i rasizam i neprijateljstvo prema strancima. Kod Bečlija je uz to široko rasprostranjeno uverenje da stranci ne paze dovoljno na svoju decu i da ih retko doteruju u red. Ako malo bolje razmislimo o penzionerima koji se posebno često žale na auslendersku decu, videćemo da su pored realne potrebe za mirom u poodmakloj starosti ipak još i s jedne strane pakosni na strance, a sa druge zabrinuti za budućnost svojih unuka. Došljaci iz trećeg sveta naprosto imaju previše potomaka! U Beču su četvoro ili petoro dece ljudi poslednji put imali pre pedeset godina, dakle pre dolaska stranaca. Osamdesetogišnje Bečlije se sećaju svog detinjstva i mladosti u siromaštvu koje im nije smetalo, jer su ih proveli u velikoj porodici s braćom i sestrama. Kada su sami dobili decu, već ih je bilo upola manje. Mnogi se smatraju srećnicima ako dožive jedno unuče. Iako žive dovoljno dugo, deca njihove dece ne osećaju preveliku potrebu ili nuždu da se razmnože. A stranci pred očima zabrinutih starih žitelja prestonice žive ono u čemu su nekada oni uživali i što žele i sopstvenim unucima.
Značaj tišine
Još jednom moram da vas podsetim na izuzetnu važnost tišine u Beču. Vaše dovikivanje s prozora Bečlijama neverovatno ide na živce. Oni takvo ponašanje nazivaju “Lärmbelästigung” ili opterećivanje bukom. To znači da se neko oseća ugroženim zbog glasnosti drugih ljudi, što je u svakom prostoru na kojem je mnogo ljudi prilično normalan poriv. U Beču, međutim, taj mir treba svima u svako doba dana i noći! Mnogima od vas je sigurno normalno da u stanu ili u autu s otvorenim prozorima glasnije slušate svoju narodnu muziku. To ovde nije poželjno, da vam kažem odmah i bez uvijanja. Takvo ponašanje izaziva prezir komšija i dovodi do prijava kod policije. Mnogi bečki stranci odavno veruju da ovdašnja policija nema prečeg posla nego da im kvari dobro raspoloženje.
Becirkovi
auslenderski i ostali.... (...) Novima među vama želim kratko da predstavim nekoliko bečkih opština u kojima biste lako mogli da se nađete. Za mene je u mnogim aspektima najznačajniji šesnaesti becirk koji se zove Ottakring. Tamo je Brunnenmarkt, dugačka ulična pijaca oko koje su načičkani pretežno turske i i arapske tezge, a tu i tamo se ukaže i poneki austrijski ili čak “naš” prodajni štand. Iako u ovoj opštini živi veliki broj naših, sam Brunnenmarkt nije njihova teritorija. Tu su i mnoge druge nacije kao i manji broj Austrijanaca. Miroljubiva koegzistencija mnogih pijačnih nacija počiva na jasnoj podeli teritorija i održava se zato što se policija ne usteže da postane neprijatna ako pomenuti narodi počnu da se glože. Zato među našim novonastalim narodima ni u devedesetim nije bilo sukoba vrednih pomena. U Brunnenmarkt-četvrti ljudi stanuju u manjim, lošijim stanovima, koji čak i u ovom veku i u glavnom gradu jedne EU-države ponekad još imaju klozet na hodniku. Iza skoro svakih vrata se čuje neki drugi strani jezik. Kažem „iza skoro svakih”, jer su u podstanarskim kasarnama (Zinskasernen) još uvek nastanjene i izuzetno malobrojne preostale Bečlije ili mladi, alternativni Austrijanci koji vole strance. Ovi poslednji su uvereni kako je život u tipično auslenderskom kraju fenomenalan. Pored spomenutih sirotih Austrijanaca koji stanuju uglavnom u starim ofucanim zgradama na prometnim bučnim ulicama prepunim svih vrsta stranaca, zbog niskih kirija se tu rado naseljavaju i studenti iz unutrašnjosti, levičarski nastrojeni “kreativci”, ali i oni koji samo vole “Life Style” domaćih stranaca. Takvi smatraju da je austrijska kultura dosadna. (...)
BEČKA LJUBAZNOST
(...) Postoji, međutim, jedna posebna grupa bečkih uslužnih delatnika koja svoje mušterije skoro nikada ne obrađuje tako ljubazno. Radi se o dostojanstvenoj, uglavnom starijoj gospodi koja se u tradicionalnim bečkim kafeima bavi jednom posebno uglednom društvenom delatnošću. Mislim na bečke starokelnere, koji se oslovljavaju sa: “Herr Ober!” Gosti ih poštuju kao univerzitetske profesore. Postoji i danas još nekoliko njih koji u svojoj branši uživaju gotovo legendaran ugled. Kako protiče susret s jednim pravim bečkim starokelnerom? Na početku gosta neko vreme ignoriše da bi ga potom rutinirano pitao šta želi. Poručeno mu donosi i stavlja prilično ravnodušno na sto. Ko hoće da plati, mora biti strpljiv. Tako je po pravilu, posebno ako se drzne da par puta stidljivo mahne „Herr Oberu“ ili smeteno pokuša da ga dozove na neki drugi način. Starokelneri tog kova su, međutim, skoro izumrli i mogu se sresti još samo u malobrojnim drevnim kafeima koje prosečni bečki stranac retko ili nikada ne posećuje. Tamo sede uglavnom turisti, studenti, kulturni poslenici, umetnici i političari kojima je stalo do tradicije. Ali ipak nije nevažno da znate s kim imate posla, ukoliko se jednom u takvoj kafani nađete slučajno ili iz znatiželje.
Crkva
(...) Iako se u današnjem Beču o većim praznicima u pravoslavnim crkvama, a svakog petka u turskim i ostalim podrumskim džamijama često okuplja više vernika nego u velikim bečkim crkvama, katoličanstvo je u Austriji i u Beču i dalje vrlo uticajno i moćno. (...) Pored dobrotvornih priloga pojedinaca, crkveni porez omogućava i postojanje organizacije pod imenom “Caritas”, koja je i mnogim strancima već pomogla i savetom i delom. Katoličkoj crkvi i njenom vaspitanju došljaci treba da zahvale i na tome što među Bečlijama postoji toliki broj angažovanih i požrtvovanih pomagača koji ih neumorno prate i štite, dok ne znaju jezik i ne poznaju sistem. Mnogi od njih to nikada ne bi priznali, a neki su i zaboravili da jedan od razloga za njihov angažman sigurno predstavlja i solidno katoličko vaspitanje, koje su od malih nogu sticali u svom roditeljskom domu. Čim se dokopaju Beča mnogi takvi mladi katolici iz provincije odmah istupaju iz crkve, a deo ih se preko noći preobražava u ateiste koji preziru sve predrasude i obožavaju sve naroda sveta. Ima među njima, naravno, i uverenih bezbožnika pa čak i pravih komunista, ali većinu auslenderskih pomagača sačinjavaju lepo vaspitani katolici koji bližnjem ne pomažu samo zbog ideologije nego i zato što je to red i po crkvenom i vaspitnom slovu.
BRAKOVI....
s Bečlijama? (....) Moderne Bečlije koje se odlučuju za takve brakove žene se uglavnom strankinjama koje su spremne da ćute i ne znaju ili se prave da ne znaju mnogo o ženskoj emancipaciji, ali umeju s muškarcima. Bečlijke su za njihov ukus preterano savremene i samostalne, pa dovode devojke iz udaljenijih zemalja kao što je Tajland, ili iz siromašnih zemalja Istočne Evrope, koje su bar na početku spremne na uloge iz prošlog veka: kuvanje, peglanje, čišćenje, seks, brigu o deci (ako je ima), ali i zarađivanje para. Bečlijke se opet često zbližavaju s onim strancima koji još uvek znaju kakav treba da bude pravi muškarac ili se tako nesvesno ponašaju. Uglavnom ne žele mekušce kakvi su mnogi današnji Austrijanci, koji se plaše stalnih veza i razmišljaju o svom identitu i sposobnosti za partnerstvo, ne nalazeći odgovore na ta pitanja. Takve su žene često društveno angažovane i strancima-mačoima obično prvo pomažu, a zatim se upuštaju i u bliže odnose s njima. Takve veze, nažalost, uglavnom ne traju predugo, jer se muškarci kojima se partnerke dive zbog nepatvorene muškosti, a istovremeno ih kritikuju zbog urođenog mačoizma, ne mogu osećati kao zadovoljni i poštovani partneri. Danas ih je, doduše, manje jer su propisane kazne i za njih, ali se i dalje nađu pripadnici oba pola koji žele pare za piće, droge ili druge potrepštine i zato su spremne da se venčaju sa strancima na papiru.
POLOVI...
... i moral (...) Ne tvrdim, naravno, da je svaki stranac loš prema svojoj ženi. Ali među njima je dosta onih koji potiču iz zemalja u kojima je muško Bog a žensko nula. One koji nameravaju da svoje žene u Beču tretiraju kao što bi to bilo normalno i poželjno u njihovim stotinak godina zaostalim otadžbinama moram da upozorim da ovde zbog toga mogu imati ozbiljne probleme! I bečke „muškarčine“ umeju da budu zle prema ženama. Za njih u tom slučaju važe isti zakoni kao i za strance. Ako se žena požali policiji, muškarci bez razlike izleću iz stana i mogu da izgube celu porodicu, što bi svi trebalo da imaju na umu pre nego što postanu agresivni. Niko nema pravo da teroriše drugoga, čak i ako mu to dozvoljavaju njegova narodna tradicija, pogrešno protumačena vera ili vaspitanje. U ovom gradu, hvala Bogu, važe zakoni koje su doneli ljudi, pa se zato i za grehe plaća još na zemlji i to u evrima, ako se radi o kaznama, ili tako što se izgubi porodica i odsedi u zatvoru.
Molim vas zato da svoje sinove-polubogove ne odgajate u uverenju da su mama, seka i ostali ženski članovi porodice svetice, dok su sve ostale žene kurve, a među njima posebno Austrijanke.
STRANKE
Mnoge strance, a posebno naše, austrijska politika uopšte ne interesuje. Žive u stranoj zemlji i misle šta ih se tiče “njihova” politika. Žele samo da imaju boravak, posao, stan, auto i pare i da mogu svaki dan odmora da provedu “dole kući”. Veliki broj stranaca potiče iz država u kojima im je politika nanela mnogo zla i koja ih je u suštini i oterala, jer politika uništava klimu i stvara bedu. Mislim da je ovaj poslednji razlog najvažniji našim doseljenicima koji potiču iz Regiona. Uprkos tome nije loše znati kako Beč razmišlja politički, jer to u velikoj meri utiče kako na život stranaca u ovom gradu, tako i na mišljenje Bečlija o strancima. Pošto odlično razvijena ljudska prava u Austriji svi uživaju samo zato što su se oko njih složile demokratski izabrane stranke koje u Parlamentu donose zakone, red bi bio da saznate ponešto i o njihovim bečkim organizacijama i njihovom odnosu prema “auslenderskom pitanju”.
Narodi Beča
(...)Uopštavanja su prisutna i kada je reč o ostalim grupama doseljenika. Bečlije nemaju ni volje ni vremena da lično proveravaju da li ono u šta veruju ima veze s realnošću. Najbolje mišljenje imaju o onima čije su zemlje nekada pripadale Carstvu, ali kojih je danas najmanje: Mađarima, Česima i Slovacima. O Slovencima ne misle, jer ih u Beču skoro nema. Hrvate dugo nisu razlikovali od nekadašnjih Jugoslovena, ali ih s njima vezuje katolička tradicija i istorija, pa su i njima principijelno skloniji nego ostalima. A mnogi imaju i kuće na Jadranu. Hrvati imaju, dakle, dobre šanse da ih Bečlije „vole“ bez prevelike zadrške, ali bi za uzvrat trebalo bar polovično da znaju nemački, da hvale svoju obalu i vina i po mogućnosti dobro igraju nogomet.
Bosance su Bečlije za vreme rata sažaljevale kao izbeglice, a s vremenom su počeli da im se dive, jer su ekspres brzo naučili nemački i uspeli dobro da se prilagode (odnosno učine neprimetnima). Tako je to sa svima koji nemaju gde da se vrate ako bi to jednom poželeli. Divljenje je u međuvremenu zamenila izvesna skepsa, jer su deca bosanskog porekla počela sve češće da se upisuju u gimnazije, a ispostavilo se i da su za tipične auslendere nedopustivo visoko obrazovani.
Srbi su manje omiljeni. Bečlije ih u najboljem slučaju cene, ali kao tradicionalne gastarbajtere, tako da i pola veka posle početka doseljavanja mogu da ih zamisle samo kao pomoćnu radnu snagu po kuhinjama, hausbezorgere, čistačice i zanatlije svih vrsta. To su za većinu onih iz prve generacije bila uobičajena zanimanja, tako da se nešto drugo ne očekuje ni od njihove dece i unuka.
Srbi bi verovatno uživali nešto više simpatija kada Srbija iz istorijskih razloga ne bi imala prilično loš ugled. Neću sada da pomnjem Franca Ferdinanda i Gavrila. (...)
HRANA U BEČU
(...) U Beču su znači i danas u velikoj meri zastupljeni proizvodi od svinjskog mesa u svim varijantama, među kojima je pored kobasica najomiljeniji Leberkäse (Leberkeze). Iako se zove “jetreni sir”, Leberkeze nema veze ni sa jetrom ni sa sirom, osim ako je njime punjen, što takođe postoji. Miris tog čudnog produkta je toliko penetrantan da ima nemalo ljudi koji ga jedva izdržavaju. Ali mnogo su i dalje brojniji oni koji ga s užitkom jedu gde stignu, kao i pizzu, nudle od Kineza i „Extrawurstsemmel“ (zemička s jednom vrstom parizera). Sva ta jela “mirišu” ponajviše na beli luk i različite prelive i dodatke.
Bečlije vole da jedu „domaćinski”. U najvažnije masne gradske specijalitete o kojima bi trebalo nešto da saznate spadaju: „Beuschel“ (iznutrice, uglavnom svinjska pluća s dodacima), različito punjene knedle, „Blunzeng´röstl“ (pržena krvavica s krompirom), komadi crnog hleba s “premazom” od kajgane i pržene slanine (mit Eierspeise und Speck belegte Brote) i slično.
Bečlije su posebno ponosne na svoja „jela od brašna“ (u bukvalnom prevodu, inače slatkiše/Mehlspeisen). U poslastice koje se spremaju bez svinjetine spadaju: Sachertorte (slavna torta nazvana po skupom hotelu u kojem je pronađena), “Kaiserschmarr`n” (cepkane palačinke od belanca izmešane s marmeladom od šljiva, navodno omiljeno jelo austrijskog cara Franje Josifa), “Apfelstrud`l in Vanillesauce” (štrudla od jabuka u – obično toplom - sosu od vanile) i „Mohr im Hemd“ („Crnac u košulji“: kolač od čokolade sa šlagom). Mahlzeit!
(...)
ŠTEDLJIVOST
(…)
Nemojte se, molim vas, olako hvatati za novčanik da biste bečkim poznanicima platili turu u kafani, jer to ovde nije običaj! Bečki kelner je najveći profiter navike odvojenog plaćanja. Za stolom sa osam gostiju on dobija osam bakšiša, što je neuporedivo više nego da je samo jedan gost platio za sve. Ovde ponekad i bračni, odnosno ljubavni parovi plaćaju zasebno! U Beču žene od muškaraca ne očekuju da ih čašćavaju. Iako se mnoge raduju i prihvataju takve ponude, priličan je broj emancipovanih koje to ne vole. Austrijsko pravilo broj jedan glasi: Strenge Rechnung – gute Freunde (Stroga računica – dobri prijatelji). Razmišljajte češće o tome i živite u skladu s navedenom izrekom.
Ako vas dopadne čast da vas neki bečki poznanik pozove na rođendansku proslavu u neki lokal, obavezno ga unapred pitajte da li bilo šta plaća, pa ako je tako, onda i šta tačno plaća. Ne dešava se retko da slavljenik ne plati ništa, ili to bude samo prvo piće. Jelo skoro uvek plaća svako za sebe. Ako se o namerama svog bečkog poznanika niste obavestili zato što potičete iz zemlje u kojoj je običaj da slavljenik svima plaća sve, može (ali ne mora) da vam se desi da vam kelner donese račun s kojim niste računali. Osećaćete se posebno nelagodno ako ste kao za zlo lakomisleno popili i pojeli više nego što vam je prijalo. Pitajte, dakle, svaki put šta sve morate lično da platite. To ovde nije sramota nego narodni običaj! Isto tako je običaj da vas neko pozove na roštilj ili na party i kaže vam da ponesete ono što ćete jesti ili piti. Tako je, šta se može. (…)
OPŠTINSKE ZGRADE
(...) Opštinska naselja su živi dokaz već tradicionalne vladavine SPÖ u Beču. Postoje u svim gradskim opštinama, pa čak i u onima (na primer u onoj po imenu Hietzing, Wien 13.) za koje čovek ni u snovima ne bi pomislio da tamo može živeti proletarijat. Socijaldemokrati su decenijama pravili higijenska naselja s velikim brojem stanova, ulaza i dvorišta, kako ne bi izgubili pregled nad sopstvenim glasačima. Tako bi vam to dostignuće modernog socijalističkog društva opisao neki zlonamerni interpretator. Ja se s tim ne slažem. Opštinska naselja jesu građena za radnike, njihovu decu i decu njihove dece, koja i danas tamo žive, ali ih je u svakoj posleratnoj generaciji za trećinu manje. U međuvremenu čak i u tim poslednjim bastionima iskonskog bečkog proletarijata živite i auslenderi, koji će uprkos austrijskim pasošima za tradicionalne stanovnike ovakvih naselja zauvek ostati stranci. (...)
METRO
Bečki metro je, kao i u svakom gradu koji ga ima, svet za sebe. U njemu vladaju i pravila kojih bi se trebalo pridržavati da se niko ne bi nervirao bez razloga. Prvo pravilo glasi: na pokretnim stepenicama morate da stojite desno! Ako žurite i ne stoji vam se pola minuta na nekim dugačkim sporim stepenicama, možete lako da prođete levom stranom. Ako je neki neobavešteni stranci ili tvrdoglavi Austrijanci zagrade svojim telima, pa još i mrtvo hladno naklapaju s onim pored - dakle stojeći istovremeno i desno i levo! - svaki Bečlija koji ceni red jednostavno mora da poludi. On je, naime, uvek u neviđenoj žurbi i prolaz mu je od životne važnosti! Takva greška posebno strance može da košta moguće naklonosti Bečlija, odnosno da poveća njihovu opštu netrpeljivost prema svima, uključujući i turiste. Njih ne zanima da li se novajlile i turisti “levičarski” ponašaju jer ne razumeju šta piše na crvenim nalepnicama ili nemaju naviku da čitaju upozorenja. Mnogi su po prvi put u životu ušli u podzemnu železnicu možda upravo u Beču. Ali moram da priznam da i meni kao već starom Bečliji idu na živce „glupi strani turisti“ koji u krdu zakrče po nekoliko stepenika i opušteno zveraju naokolo! Kada jednoga dana budete postali prave Bečlije i vi ćete se tako osećati.(...)
JAVNI ŽIVOT
...i stranci...U Beču su decenijama vidljivi i čujni ne samo na ulicama i u parkovima, nego i u svakoj firmi za čišćenje i pomoćnoj službi, u menzama i vešerajima, na svim gradilištima, u svakom supermarketu i većini drugih prodavnica, u gotovo svim restoranima i brojnim privatnim domaćinstvima. U gradu ne postoji nijedna javna površina koju ne čisti i ne pere ruka nekog stranca ili strankinje. U komunalnim službama i dalje rade uglavnom Bečlije, jer je posao siguran i dobro je plaćen. I oni, međutim, polako nestaju, što predstavlja direktnu posledicu stalnog smanjivanja austrijskog nataliteta. Grad bi bez stranaca bio mnogo manje čist odnosno nepodnošljivo prljav! Mnoge Bečlije rado previđaju doprinose stranaca opštem dobru u zajedničkom gradu. Beč strancima osim za čistoću ulica i kuća treba biti zahvalan i zbog proizvodnje budućih poreskih obveznika. Da nema stranaca, mnogi nemoćni stari ljudi bi bili sami i očajni, jer njihova deca o njima najčešće ne mogu (ili neće) da se brinu. Ovde je odnos prema starima generalno drugačiji nego u domovinama mnogih stranaca. Oni stare Austrijance ne neguju savesno i brižno samo zato što im trebaju pare i na radnom tržištu nema drugih šansi, nego ih i sažaljevaju sećajući se svojih ostavljenih roditelja.
(...)
kultura
(...) Šta bi trebalo da znate o bečkom kulturnom životu zavisi od toga odakle ste došli ili ćete doći. Ipak pretpostavljam da uglavnom niste oduševljeni operama, operetama i koncertima muzičara pod Mocart-perikama, kao što je to slučaj s nebrojenim turistima iz celog sveta. Nemate možda ni mnogo vremena ili interesovanja za posete muzejima i carskim apartmanima. Za vas znači već u startu otpada dobar deo bečkog kulturnog života, dok vam ostatak često deluje moderno, odnosno nerazumljivo. Ovde se visoka kultura nudi po isto takvim cenama, pa bi zato mnogim strancima bila nedostupna čak i kada bi ih zanimala. Za prosečnog doseljenika sa skromnim zaposlenjem i tri člana porodice skup je čak i bioskop, i to uz dečji dodatak i poreske olakšice. Ne radi se samo o ceni karte, nego treba kupiti i kokice i colu, a kasnije bar decu počastiti hamburgerom i pomfritom. Za takav izlet je opisanoj porodici potrebno jedno osamdeset evra. Uz to je potrebno i znanje nemačkog, jer se filmovi na originalnom, uglavnom engleskom jeziku, retko prikazuju, a oni s nemačkim untertitlovima su još ređi i većini bečkih stranaca ne bi olakšali stvar. Visoka cena kulturne normalnosti sprečava, međutim, čak i strance koji znaju nemački da se još bolje integrišu, a njihovoj deci oduzima mogućnost učestvovanja u diskusijama vršnjaka o top-temama kao što su najnoviji filmovi.
BICIKLISTI
(...) Beč je bez svojih biciklista nezamisliv, pa im zato moramo pokloniti dužnu pažnju. Oni čine dobro kako za našu zajedničku životnu okolinu tako i za sopstveno zdravlje i zato zaslužuju sve pohvale. Pošto su relativno brojni, možemo pretpostaviti da značajno doprinose i čistoći gradskog vazduha. Ali i oni umeju da preteraju kada, na primer i po pasjem vremenu voze svoje bicikle, što i dalje mnogo brojnije vozače doslovno tera u ludilo. Mnogo stranaca, ali i bečkih vlasnika skupih, lepih i brzih automobila najradije bi zabranili korišćenje bicikala, kako više ne bi morali da se “provlače” pored njihovih bezbrižnih vozača.
Grad na sreću i dalje povećava mrežu posebnih staza kako bi građane stimulisao da koriste bicikle. Biciklisti su uglavnom prijatni ljudi, po mnogo čemu su otvoreniji, a i mlađi su od ostalih Bečlija. Ima, naravno, i među njima ekstremista, koji se brzo naljute, pa čak i svađaju s vozačima, koji im ne ostaju dužni. Ono što je važno za pešake je da se gde god vide traku za bicikle u svako doba dana i po svakom vremenu okrenu levo i desno pre nego što je pređu. Uvek može da se pojavi neko na biciklu. Poslednjih godina je uz to drastično porastao još i broj kurira na biciklima koji su uvek u žurbi, tako da je oprez zaista primeren.
(...)
POLICIJA
(...) Policija je u gradu diskretna ali prezentna i ne meša se bez razloga među narod. Nevidljiva je posebno u onim becirkovima kojima se kreću strani turisti. Pored džeparoša i kradljivaca po prodavnicama koje imaju svoje detektive, u centru se uglavnom dešavaju retki oružani prepadi na juvelirnice i banke čije počinioca policija obično ne može da nađe. Prisutnost policije u drugim oblastima života je neophodna: na ulicama, da bi lovila počinioce saobraćajnih prekršaja i u svakodnevnom životu da osigura harmoniju između vrlo raznovrsnih gradskih žitelja. Mogli bismo, naravno, dugo da diskutujemo o tome da li je mir u gradu zasluga bečke policije ili ga osiguravaju sami stanovnici, koji su hronično lako zaplašeni od strane vlastite države. Činjenica je da on još uvek postoji, a to je najvažnije.
Jedan od glavnih problema čuvara javnog reda su stranci koji rade na crno, previše su glasni, mlate jedni druge po kafanama, prisiljavaju ćerke da se udaju, terorišu svoje žene, prodaju droge itd. Teško je nabrojati šta sve umeju da zabrljaju i oni koji su ovde legalno. Jedan od specijaliteta je zaključivanje lažnih brakova, koje Policija za strance mora da razotkriva služeći se dojavama informanata, unakrsnim saslušavanjima i špijuniranjem. Stranci su vrlo aktivni i kao takozvani šleperi, koji na sve načine u zemlju ilegalno ubacuju azilante, a švercuju marljivo još i cigarete, rakiju, hranu, opijate i prostitutke. Bečkim policajcima zaista nije lako. Probajte da zamislite kako biste reagovali kad ne biste znali da li vas stranac s kojim službeno komunicirate zaista ne razume ili vas zeza? Kako bi vam bilo kada biste po deset puta morali da dođete u istu zgradu zato što vas Bečlije redovno zovu zbog nekog komšije koji uporno glasno sluša svoju stranu narodnu muziku? (...)
penzioneri
(...) Personal svake bolnice i brojnih domova za stare sastoji se uglavnom od stranaca i tu ćete i vi uvek relativno lako naći posao. U službama za negu kod kuće rade takođe skoro samo stranci. Deca starih ljudi kao kućne pomoćnice i negovateljice svojih roditelja angažuju skoro isključivo strankinje, jer su jedino su one spremne da s njihovim roditeljima za relativno malo para provode zaista mnogo vremena i da obavljaju sve neprijatne delatnosti. Ali nemojte sada da mislite da penzioneri zbog toga više vole strance, jer i oni i te kako prave razliku između korisnih, marljivih i ćutljivih s jedne, i onih drugih, neomiljene vere, koji nameravaju da grad preplave svojom nebrojenom decom. Ne pomaže, dakle, nikakva argumentacija o budućoj koristi koju oni možda donose za negu njihove dece, kada budu i sama ostarila i bude im trebala nega. Većina razmišlja otprilike na sledeći način. Ja sam svoje pošteno odradila. Uskoro ću da sklopim oči tako da me se ne tiče ko će za trideset godina plaćati porez i osiguravati penzije moje dece i negovati ih kada budu stari. Vrlo mi je, međutim, važno kako će u budućnosti izgledati moj grad. Za mene je, kao za dobru katolkinju od devedeset godina presudno da li će u Beču posle moje smrti nad mojim potomcima vladati muslimani. I tako dalje. Stari ljudi nisu, dakle, preterano razumni i s tim morate naučiti da živite.
Nemojte nikada smetnuti s uma da oni kao velika disciplinovana grupa birača u odsudnoj meri utiču i na državnu, a posebno na gradsku politiku. (...)
MOJE BEČLIJE
(...) Od Bečlija ćete često čuti sledeću rečenicu: „Ja nemam lično ništa protiv stranaca, ali...“ Zatim sledi poplava raznih žalbi i komentara koje se naravno tiču samo “nekih među njima”. Svoju strastvenu tvrdnju da nisu neprijateljski nastrojeni prema strancima Austrijanci potkrepljuju činjenicom da svako poznaje bar jednog, koji je – reklo bi se za razliku od ostalih - ljubazan, predusretljiv, čist, neupadljiv, vredan, spreman da pomogne itd. Zato i ja sebi dozvoljavam da ovde to uradim kada su u pitanju Bečlije. Mnoge druge bih i te kako mogao da kritikujem, ali moji su neponovljivi. Radeći u sredini koju narod posprdno naziva „multi-kulti” imao sam retku sreću da od početka komuniciram skoro isključivo s dragim Bečlijama. Među mojim ljubaznim i otvorenim poznanicima nalazi se dosta Austrijanaca iz drugih krajeva zemlje. Super su, naravno, i rođene Bečlije s kojima se takođe družim. Kada sam se ovamo doselio već sam znao nemački, a to predstavlja bitnu pretpostavku za dublja prijateljstva. Engleski može da pomogne, ali bez znanja maternjeg jezika ljudi s kojima se družiš vaši kontakti ostaju ograničeni na levo orijentisane intelektualce ili one koji su otvoreni prema svim ljudima. (...)
Moje Bečlije su bar probale i ustanovile da ne ujedamo. Iako su posle izvesnog vremena u stanju da podnose čak i naše zagrljaje i cmakanje, i za njih svi stranci, a posebno „južnjaci“ u suštini uvek ostaju preterani i drugačiji. Iako navedene neuobičajene nežnosti razmenjuju sa svojim stranim prijateljima, one Austrijancima ne prijaju. Strpljivo podnose i naše glasno razgovaranje i intenzivno gestikuliranje, pošto ih pripisuju urođenoj egzotičnoj „strastvenosti“ stranaca. Ljubavi nikad dosta! Ako vas, dakle, neke Bečlije vole ili se bar trude da vas razumeju, treba da im izađete u susret. Ali njihovo prijateljstvo mora i aktivno da se traži. U tom smislu nije bitno da li vas oni razumeju ili samo slute kako šta osećate i šta znači koji izraz na vašem licu. Dobrodušnim Bečlijama smete i diskretno da se narugate dok nespretno pokušavaju da igraju naše nacionalne plesove, ali će vas u svakom slučaju radovati da vas cene.
© Goran Novaković
Sve gore objavljene fotografije Beograda su moje. A Vaša galerija treba tek da nastane. Šaljite mi fotke mailom ili preko foruma za diskusiju. Ako su lepe i odgovoraju stilu knjige ili Vašem komentaru, naći će počasno mesto u Galeriji Pojmovnika. Hvala unapred što učestvujete u ovom interaktivnom projektu.
webworker = rocko marjanovic