(…) Postoji, međutim, jedna posebna grupa bečkih uslužnih delatnika koja svoje mušterije skoro nikada ne obrađuje tako ljubazno. Radi se o dostojanstvenoj, uglavnom starijoj gospodi koja se u tradicionalnim bečkim kafeima bavi jednom posebno uglednom društvenom delatnošću. Mislim na bečke starokelnere, koji se oslovljavaju sa: “Herr Ober!” Gosti ih poštuju kao univerzitetske profesore. Postoji i danas još nekoliko njih koji u svojoj branši uživaju gotovo legendaran ugled. Kako protiče susret s jednim pravim bečkim starokelnerom? Na početku gosta neko vreme ignoriše da bi ga potom rutinirano pitao šta želi. Poručeno mu donosi i stavlja prilično ravnodušno na sto. Ko hoće da plati, mora biti strpljiv. Tako je po pravilu, posebno ako se drzne da par puta stidljivo mahne „Herr Oberu“ ili smeteno pokuša da ga dozove na neki drugi način. Starokelneri tog kova su, međutim, skoro izumrli i mogu se sresti još samo u malobrojnim drevnim kafeima koje prosečni bečki stranac retko ili nikada ne posećuje. Tamo sede uglavnom turisti, studenti, kulturni poslenici, umetnici i političari kojima je stalo do tradicije. Ali ipak nije nevažno da znate s kim imate posla, ukoliko se jednom u takvoj kafani nađete slučajno ili iz znatiželje.
