Potičem iz grada u kojem je najveći broj pasa i mačaka do pre par decenija tumarao po ulicama, hraneći se oskudno i neredovno iz kontejnera za smeće. Zato na početku nisam mogao da se načudim što na bečkim ulicama nema nijedne mačke ni psa-lutalice. Kasnije sam shvatio da veliki broj stanovnika stanovnika više voli kućne ljubimce nego sugrađane. Bečlije sa životinjama već vrlo dugo žive pod istim krovom. Stranci koji su iz zemalja u kojima to nije običaj, silno se čude značajnoj ulozi pasa u životu Bečlija. Oni ih maze, ljube, razgovaraju s njima, brane ih od drugih ljudi, dele s njima ručak u restoranu… Iako je danas i kod nas situacija mnogo drugačija, ipak vam neće biti jednostavno kada shvatite da u Beču psi zaista smeju da se voze javnim prevozom. Znam i kako ćete se zgranuti kad vam se u metrou direktno pored nogu sruči neki pas od četrdeset kilogama koji – posebno posle kiše – ne miriše baš zanosno. Možete da zamislite kako je tek onima koji potiču iz zemalja u kojoj pse ne cene baš ni malo, gde ih se plaše kao đavola ili ih čak jedu! Ali pre ili kasnije ćete morati da se pomirite sa činjenicom da u javnom prostoru psi često imaju veća prava nego, na primer, deca!
